Видици

ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН, СРПСКИ ПИСАЦ КОЈИ СЕ НЕ ЛИБИ ДА СТВАРА УПРКОС
Свирачи на „Титанику”
Информација је заменила знање. Угодно је изједначено са лепим, популарно са вредним. Потонули смо у свет ситих робова. За Запад нема повратка, а неће бити ни за нас ако се не отргнемо из лепрозног загрљаја тог болесника. Обрачун са уметношћу у Европи је почео кад и обрачун са Богом. Књижевност је, и данас, у мисији спасавања човека. Суочени смо са глобалним пројектом разградње човека. Знамо ко иза тога стоји, али више не знамо довољно о себи. То је напрслина кроз коју нас трују

Пише: Бане Велимировић
Фото: Приватна архива

Потомак је белих Руса избеглих у Србију после 1917. У Београду рођена, одрасла на Ибру надомак Краљева, где се чују звона „црвене госпође Жиче”. По образовању етнолог и антрополог, својим романима и текстовима обрела се у жаришту данашње одбране смисла књижевности, културе, па и самог човека. Прваци колонијалне књижевности и културе чине све да је превиде. Ми не.
Тајана Потерјахин (Београд, 1987) у Националној ревији.

Залажете се за повратак књижевности њеним изворним вертикалама вредности и веродостојности. Какве су, уистину, моћи и смисао књижевности у животу данашњег човека и друштва?
Данас је човеку тешко. Одсечен је од традиције, приступ знањима која је раније црпео из колективног несвесног, из митског и религијског прекинут је секуларизацијом и рационализацијом. Информација је заменила знање. Угодно је изједначено са лепим, популарно са вредним. У хаосу, неподношљивој буци и опседнутости сликом, реч бива маргинализована управо зато што је најмоћније средство комуникације човека са окружењем. У способности да се говори и слуша изражен је људски потенцијал да се промишља, осећа, разуме и преноси знање, искуство, обичај, вера без употребе материјалних средстава. Књижевност данас има мисију значајнију него икада пре, да сачува у човечанству способност контемплације. Мора да буде боља него икада, расуту пажњу и готово упропашћену моћ концентрације треба да придобије и задржи. Класична приповедачка књижевност, дословно лепа, суштински је маргинализована јер у њој врхуни тај потенцијал. Снисходи се тенденцијама заглупљивања. Уништење човека почиње девастацијом способности да се посвети и размишља.

Џејмсон каже да је ово век „новог одсуства дубине” и „нове културе имиџа и претварања”. Како уметничку књижевност сачувати од овог опаког епохалног вртлога тривијализације и комерцијализације?
Обрачун савременог друштва са уметношћу почео је отприлике када и његов обрачун са Богом. Рационализација уметности а након тога увођење тржишне логике у сфере духа довели су, логично, до духовне отупелости. Али треба одбацити песимизам и без прављења компромиса обраћати се онима који имају уши да чују. Један број свесних људи увек постоји. Не искључивати никога, али и не снисходити никоме. „Ви сте со земљи, ако со обљутави, чиме ће се осолити?” Ко је жедан речи, смисла, тај ће наћи извор. То је такође и питање мотива. Да ли сте постали књижевник ради награда, славе, или вођени вером у ванвременски значај приче коју сте донели у свет, па и самог света. Треба бити стрпљив и веровати да ће преждеравање забавом произвести глад за смислом. Стварати упркос кад је то нужно. Али то није пут за оне који хоће брз успех и славу. Они ће кренути путем компромиса.

ОСВЕТА МЕДИОКРИТЕТА

Етаблирана књижевна критика улаже велики труд да не примети Ваша дела, па да онда не мора о њима ни да се изјашњава. Као да сте, стога, ширим читалачким круговима постали видљивији тек након ангажованих текстова о „одбрани Срба у Србији”, „пацифизму као ратној стратегији Запада”, о томе „шта желе жене на десници”, о „селу и породици у чељустима глобализма”, о „националном достојанству”... Мора ли тако писац данас?
Показује се, нажалост, да већина наших критичара радије бира да остане у зони комфора. Тешко је изаћи на крај са књигом која на класичан начин, историјски уверљиво, аутентичном поетиком говори о великим српским темама, игноришући постмодернистички и антикњижевни канон данашњице суверено и смело, без предумишљаја. Класично превазилази моду а наша критика је данас увелико окренута анализи и афирмацији политичких трендова у књижевности, уместо бављења садржајем, стилом и уметничким дометом. Мој публицистички ангажман одвојен је од књижевног, али су их читаоци повезали, што је ваљда било неминовно. Текстови су начин да проговорим оно што мислим – у романима дајем ликовима њихове сопствене гласове, мене нема. Ипак, текстови су помогли да читаоци разумеју да нисам „женско перо”. Мени је као писцу женски идентитет начинио у том смислу велику штету. Претпоставка да жена на квалитетан начин може да пише само љубавне романе или феминистичке памфлете у форми романа овде је укорењена као стереотип. Зато ми је и драго што сам својим романима рекла одлучно НЕ – не некаквој патријархалној норми, већ управо феминистичком кружоку који хоће да артикулише све женске гласове у један. То је недопустиво. Волим кад кажу да пишем као мушкарац, јер то у ствари значи да не пишем са родним предзнаком.

Кључни токови данашње културе, па и књижевности, обликују се клановско-котеријски и пројектно-тендерски. Такви су и механизми контроле (условљавања), као и промовисања пожељних друштвено-идеолошких образаца. Шта нам је то доиста донело и шта ће нам тек донети?
Драматично срозавање квалитета књига и следствено трајно снижен капацитет публике да сутра прими нешто што је вредно. Читаоци навикнути на слабу књижевност неће имати воље да читају смислену литературу и кад наиђу на њу. Радије ће се враћати провереним садржајима јер их трендови васпитавају да у књизи траже забаву или самоидентификацију у најбаналнијој форми. Мени би одговарало да су све књиге које наши издавачи издају вредне, то би гарантовало да постоји публика која ће и моју, будући да је сматрам вредном, прихватити са задовољством и ставити на полицу поред стотину других. Књижевност није такмичење. Књиге природно стоје у библиотекама, једне са другима. Проблем је што постоји тенденција да се читалачки квалитет сроза лошом књижевном продукцијом. У свету без критеријума је све могуће, па и добити највеће књижевно признање а о писању знати само свих тридесет слова азбуке. Или, пожељније, абецеде. И то је освета медиокритета. И њихов монопол који има и ширу функцију, декултуризацију Србије.

ЕВРОПА ЈЕ ПОСТЦИВИЛИЗАЦИЈА

У неким својим текстовима врло убедљиво сте од идеолошког феминизма бранили жену, њено достојанство и женски принцип у модерном свету. Зашто?
Прво сам човек и не допуштам да ми неко говори шта као жена треба да тематизујем, осећам, пишем, живим. Неко ће рећи да је баш ово прво начело феминизма, али, ако нећемо да трошимо време на терминолошко поигравање, женска самосвест је много старија од феминистичког покрета. Српска култура је познаје још од времена усмене књижевности. Удар на жену, пропаганда којој је изложена постају сваког дана све неподношљивији. Притом вам нико неће рећи да је насиље које данас имамо продукт вештачке модернизације патријархалног друштва, којом је и створено ово што сад живимо – монструм у коме су и мушкарац и жена дезоријентисани и обесправљени а заједница разорена. Не могу да поднесем ту количину незнања и злонамерности усмерених према мом народу и прошлости мог народа, зато пишем о томе. Тврдим одговорно да не познајемо патријархат колико би требало. Ту је пукотина кроз коју се токсична лево-либерална LGBTQ+феминистичка пропаганда улива у наше домове и породице. Не знамо довољно о себи.

Низ великих десних писаца, од Малапартеа до Калајића, повезивало је слом Европе 1945. са урушавањем и својеврсним дезертерством њеног мушког елемента, услед страховитих размера ратне погибељи и циљних удара на мушкост белих Европљана. Позне последице видимо данас. Како то све изгледа оку европске жене, надасве словенске?
То је крај цивилизације која је одавно изгубила свој људски а онда и витешки лик. Почетак слома везујем за крај мушког принципа, али много раније. Са Француском револуцијом Европа се одрекла Христа, себе саме и божанске хијерархије, поставши тако постцивилизација. Хришћанство је замењено хуманизмом. Ово је његов крај, део природног процеса чији завршетак, надам се, имамо задовољство да гледамо баш сада. Поклекли су и Руси, 1917. године. Ипак, изгледа да је словенски човек био јачи, духовно отпорнији упркос страшним страдањима, и да ће оздравити. За Запад, рекла бих, нема повратка. Моја перспектива је пре свега хришћанска и гледам на смрт Запада кроз библијску метафору. Запад је Сатана, носилац светла, најлепши и највољенији у творевини, који се погордио над свим другим народима, поружнео, предао се гресима поставши тако сами принцип зла. Човек Запада је прогласио себе за бога. Ми треба да гледамо како да се спасемо из лепрозног загрљаја овог болесника. На Западу више ни за жене ни за мушкарце нема слободе, то је свет ситих робова. Од почетка ХХ века историја се убрзава, последњих деценија махнито. Тако и пропаст ове труле цивилизације постаје бржа и драматичнија, данас читав тај свет није друго до карикатура Европе коју смо поштовали и волели.

ЈОШ НИЈЕ КРАЈ

Ваши преци су након страшне 1917. избегли из Русије и стигли у Србију. Како гледате на словенску трагедију која је у току на малоруским просторима?
Мој прадеда је избегао као дечак, његов отац и старија браћа су остали и изгинули. Ово ми је важно да кажем како се не би помислило да олако схватам рат. Гледам на њега као на трагедију, али тако уопште гледам на судбину света. То је чињеница са којом морамо да се суочимо изнова јер смо заборавили, уљуљкани лажним погодностима модерног доба – овај свет није лепо и безбедно место, премда у њему има лепоте. О геополитичком аспекту наравно имам ставове, али мислим да је питање више усмерено ка метафизичком нивоу. Драго ми је што се Русија показује поново као носилац принципа светлости. Устала је, и то је једино што је важно. Русија не ратује против браће него против зла. Коначно је неко велики устао против зла. То нисмо видели дуго.

У једном тексту изнели сте занимљиве аргументе за то да нам је „Достојевски потребнији него икад”. Зашто Словени више од три столећа хрле у смртоносни загрљај Запада, уместо да створе јединствено и моћно гравитационо поље сопствене високе културе?
Културни комплекси које имамо наспрам Запада могу антрополошки да се објасне вековним гибањима на Балкану, али њихов опстанак омогућила је превласт материјализма над духовношћу. Та идеологија је новијег доба и циљ јој је да останемо поробљени заувек. Ми смо такође издали начело своје цивилизације, и одабрали обећани рај на земљи. Не може Достојевски да се калеми ни на шта осим на Христа. Жао ми је, али тако је. Не може чак ни Толстој, у свој колоритности свога односа са Црквом. Не можемо да ухватимо ни континуитет са сопственом историјом без нашег хришћанског средњег века, који смо пристали да зовемо мрачним. Могу ли раскинуте везе да се споје? Могу, али не значи да хоће. Разградња човека и његовог идентитета је глобални пројекат. Ако не иступимо из њега, нестаћемо. Русија покушава да се изолује од малигних утицаја. Ми, чини се, истрајавамо на путу своје пропасти. Као мантре понављамо заблуде које смо научили наизуст, док нам се пређашњи свет распада пред очима. Ми смо сад свирачи на „Титанику”.

И око нас и у овом нашем разговору преовлађују тамни тонови, дубока забринутост. Има ли однекуд светлости, има ли наде?
Заправо сам оптимиста, јер не верујем да је дошло време за крај света. А све док не дође крај опстајаће једна група људи, то мало стадо које ће одолевати и борити се. Да ли верујем у ренесансу која би поново устоличила вредности иза којих стојим? Рецимо да нисам потпуно сигурна у то да је немогућа. Треба да се боримо. Без калкулисања, као апостоли, да сведочимо оно у шта верујемо. Аутентичност је увек привлачна. Свет тежи генеричком анти и трансхуманом човеку. Ми само треба да останемо бића која су по природи томе супротна. Наша људскост је потенцијал за проповед и опстанак.

***

Елементи биографије
Тајана Потерјахин (Београд, 1987) одрасла је у Конареву код Краљева. Дипломирала етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” („Нови књижевни круг”, 2012), „Варошка легенда: Први снег” („Чигоја штампа”, 2017; „Дерета”, 2021) и „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” („Дерета”, 2021). Пише за више читаних српских интернет портала. Живи и ради у Новом Саду.

***

Прича зове у себе
У Вашој романескној трилогији Варошка легенда, после Првог снега и Ђавољег тефтера, чека се трећи део?
Презирем рационализацију уметности и модел писца радника. То је легитимизација осредњости, а нема ничег горег за уметност од ње. Зато не покушавам да пишем док не осетим да смо и прича и ја спремни. То је стваралачки импулс. Знам да га многи писци немају. Не кажем да лошије пишу због тога, али, ето, ја га имам. Кад се то деси, не постоји сила која може да ме деконцентрише. Завршавам трећи део, прошле су три године од писања претходног. Јунаци имају своје карактере, судбине, околности. Треба само мало интелигенције да бисте од пар могућности које реалност дозвољава одабрали најбољу и да бисте умели силне податке и скупљено знање да искористите како треба. У суштини је све то песма, река која вас носи. Не верујем да бих се бавила писањем ако би ми било тешко. Исцрпљујуће је, емотивно пре свега, али није тешко. Та прича зове у себе, теже ми је да изађем из ње кад већ уђем, него обрнуто.